Prokleta bajka
Gde tražis sjaj u dubini tuge, kroz noći duge,
zašto bežiš u kraj kada boje počnu da se gube?
Više nije ti svejedno, odlaze drugovi redom,
više nije ni vredno, ljudi nestaju pod nebom svaki dan.
Čašu nazdravljaš njoj, hteo bi noćas more da popiješ,
obliva te znoj jer nemaš dosta ni da se opiješ.
Savladan setom kao ptica sa njenim letom,
neka bol te kao sena zauvek prati i predaha ne da.
Samo orlovi prkose tlu,
samo zemlja je zauvek tu.
Ostaje samo reč kao varka,
ceo život je prokleta bajka.
Writer/s: Nebojša Ević
